Narcis, Mićo Jelić Grnović, 2008.
ulje na platnu
Narcis u ruralnoj pagodi
BRANKA BABIĆ
- Ma nema odgovora na to pitanje, nemoj više da mi dosađuješ. I kakva je to uopće tema?
- Ne kaže se "uopće" nego "uopšte", a za temu ... pa to lepo pitaj nju, žena je ... odlepila!-
- Ne govori ružno o nastavnicima!
- Kevo, a da ti malo prođeš pijacom, da se provozaš s kraja na kraj grada GSP-om? - neopranim prstima je provokativno štipkao i čupkao krastu sa koljena, ali ja odavno ne reagiram na to.
Eh moj sine, mislila sam u sebi, prostakluk se ne kupuje nego prodaje i kruniše na ulici! Ali nisam ništa rekla na glas. Što sam više željela da mu sugeriram i objasnim, to sam upornije potiskivala jezik iza zuba. Čovječuljci, čim se rode, imaju sve što im treba, samo im odrasli to nemilosrdno posaugaju svojim alavim usisavačima. Pretvorimo male bogove u velike invalide; umjesto njihovih divnih udova, poturamo im naša već osamarena leđa, puna svojte, od askurđela do ćaće... Djeca lako pronađu izgovor da vole roditelje. Shvatila sam to dok je moj sin bio još sasvim mali i od tada nisam prestala da mu uskraćujem obavezu da kupuje ili mogućnost da osvaja moju ljubav. To nije lako, naročito uz podršku iskusnih i predanih bake i djeda, ali za taj sticaj okolnosti sama sam zaslužna ili kriva, te ga "robijam" ulažući svu moguću pažnju i mudrost, ne bi li Luka, kolateralna žrtva u svim porodičnim bitkama, prošao sa što manje rana i uboja.
- I kako misliš da ću da uradim domaći?-
- Ako ne znaš kako, dobij jedinicu. -
- N E Ć U da dobijem keca! Svima roditelji pomažu, a ti meni ... moooolim te daj mi ideju. Otkud ja znam da li je Car Lazar doneo ispravnu odluku???-
- Pitaj baku.-
- Neću da pitam baku! Ne moram ni da je pitam. Ona misli isto što i Milošević. A to je samo jedna rečenica domaćeg: "Ja mislim da je Car Lazar postupio ispravno." I dalje???? Šta da kažem??? Niko ne kaže ništa dalje, ili ako kaže ... sve zvuči kao formule onog alhemičara Alfonsa ... niti šta razumeš, niti znaš šta je majstor predvideo da možeš da očekuješ... A ja zapravo NE mislim da je postupio ispravno.-
Velike zelene oči devetogodišnjeg dječaka treptale su kao uvijek, kad je bio mali, kad se njegova baka razarlauče na njegovu majku. Jednom mi se zatrčao u krilo i šćućurio se pod lijevi pazuh, jecajući i šapućući: - Baka kaže da će tebe neko da spali na lomači i da bi ona to "BAŠ VOLJELA" ... - (naglasio je jekavicu, koja mu je kod svih nas jako smetala, jer se odmah vidjelo da smo izbjeglice.) Jedva sam ga umirila.
- Luka, sjeti se o čemu smo razgovarali onda u Meku.- (McDonald's u Bloku 44 je bio naš mali Refugium Peccatorum.)
- Dobro, I????-
- Šta cijeniš da bi tvoja nastavnica voljela čuti od tebe? -
- Hmmmmmmm ja to zaista ne znam. -
- Opiši mi kako je izgledala dok vam je pričala o Caru Lazaru ... šta je govorila... -
- Smaraš. -
Između nas su letjele nevidljive ping-pong loptice. Bakin stolnoteniser, a ma'kin šahista se kolebao čiji blef da upotrijebi da što prije i uspješnije okonča meč.
- Tražiš pomoć, a zapravo ti ne treba zar ne, jer ti perfektno znaš šta bi ona željela da čuje ... -
- A zašto ti ne kažeš baki ono što bi ona htela da čuje, pa se onda ne biste toliko krvile? -
- To je drugo. -
- Drugo? U kom smislu drugo? ... Ne vidim razliku."
- U školi učiš razliku između ... Kebe i Mocarta. Prolaziš seriju pismenih, verbalnih, kreativnih, funkcionalnih, korisnih i dekorativnih vježbi koje će ti valjati u životu. Tamo ti napadaš i osvajaš različite oblasti znanja i života. A kad se vratiš kući ... onda to što si u školi osvojio, tog nekog novog sebe, braniš od svih koji misle ... da je dovoljno što ti žele dobro, da baš o svemu odlučuju. Zato se, u interesu tvog razvoja, opredijeliš da RAZMIŠLJAŠ jednako skoncentrisano i u školi i u kući. Samo, tamo radiš šta se od tebe traži i očekuje, nastojeći da daš sve od sebe, a u kući ... eh i tu daješ sve od sebe ...
- Znam šta hoćeš da kažeš! U školi me bodre i stimulišu, a u kući ucenjuju i razvaljuju! -
- Prvo je tačno. Drugo je relativno. Ja te nisam nikad ucjenjivala. -
- Oh jesi, jesi itekako! -
- Daaaaaa? Kako sam te ja ucjenjivala?-
- Paaa recimooo ... vremenom koje provodiš sa mnom. Ponekad moram ... inspirisati baku da napravi krš i lom, kako bi ti ostavila sve što radiš i izvela me negde. I premda ja uglavnom znam šta ćeš da mi kažeš, ja sam opet srećan i ... lepo mi je s tobom. -
- Kako je inspirišeš? - izbečila sam se u njega.
- Oh pa to je lako. Na primer, pitam je zašto voli Boga koji je stalno iskušava? A onda ona krene ... -
2.
Luka je ipak sam uradio domaći.
Da bi prošao što jeftinije, sa što boljom ocjenom, rekao je da se historija ponavlja, da je Rambuje predsjedniku Miloševiću što je Kosovo Polje bilo Caru Lazaru, da djecu srpsku niko ništa ne pita, a kad bi ih neko nešto pitao, kao na primjer njihova divna nastavnica, da djeca ne bi izabrala ni nebesku ni zemaljsku Srbiju ... Dobio je peticu i bio je to posljednji dan te školske godine, poranio gotovo 3 mjeseca. Ljetovališta su zamijenila javna skloništa. Pjesma Milosrdnog Anđela se prolamala nebom i zemljom. Lukina baka se i dalje sa suzama zahvalnosti obraćala Bogu koji je iskušava zato što je voli.
Ja sam i dalje odbijala da mu definišem Boga.
Morao je redovno sam da posprema igračke i da sam istražuje svoj put do Boga, u ostalom sam, od prilike do prilike, makar pokazala volju da učestvujem. Mislio je da sam samoživa i sebična i da je baka najčešće u pravu kad ružno govori o meni (naravno, klinac je tačno znao šta ja želim čuti). Majka mora da se žrtvuje!
Ne, ne mora.
I majka ima pravo da raste i da uči.
Ona je biće, a ne stereotip.
- Šta sam ja Bogu kriv da imam takvu majku? -
- Sva djeca, uključujući i mene, imaju to isto pitanje. Moraćeš sam da pronađeš odgovor i na njega.-
- I na njega? ... Hmmm, da li su onda ... Bog i majka ... ortaci? - ...
3.
Da li su Bog i majka ortaci? Da li je Bog stvorio majku, ili je majka stvorila Boga?
Dijete moje majke, majka moga djeteta, moje dijete i ja smo neortački tražili odgovor na to pitanje.
Usput se živjelo.
Razvila sam se u spontanog nasmijanog švercera, jer čak i estete žive pod torturom metabolizma, te se i u nemogućim uslovima mora zaraditi i potrošiti. Pod sirenama za uzbunu nije bilo egzibicionista koji bi se masirali, te sam morala proširiti djelatnost. Najprije sam švercovala cigarete. Bilo je unosno, sem jednog detalja. Sažalila sam se na komšije koji nisu imali para da kupe cigarete i dala im svakom po boks bez dinara (ne na veresiju, nego za "dž"). Čim sam zatvorila vrata, oni pozvali policiju da prijave švercera. Došla su dva policajca, uljudno su pokucali na vrata (struje najčešće nismo imali satima; bio je to jedan od ironičnih načina da zemlja koja je prihvatila Nikolu i dozvolila mu da postane Tesla, naplati standardnu neumešnost domovini genija Srbina, te da joj s različitim izgovorima, bombardujući elektro-energetska postrojenja, naplati što slavi ubojice, nazivajući ih herojima i što protjeruje genije, ismijavajući ih zbog nečojstva i ludila.) Pitaju me dva uniformisana mladića da li je istina da nezakonito stavljam u promet cigarete? Ja rekla: naravno, istina je.
- Vi znate da je to kažnjivo? -
- Da, znam. -
Tražili su dokumenta na uvid. Dadoh im 3 izbjegličke i moju srbijansku ličnu kartu, izdatu 24. februara 1994., do koje sam došla kobajagi legalnim putem. Kupila sam muža sa važećim državljanstvom, za 300 maraka. Razvod me, poslije 5 godina ucjena, koštao 500 maraka.
Zavirili su iz hodnika u veliku sobu, u kojoj je ležao moj teško bolesni otac, koji je posljednju penziju primio u junu mjesecu 1991., u svojoj lijepoj i prostranoj kući u rodnoj Petrinji. Htio je nešto reći, ali brada mu se tresla od borbe sa suzama. Samo je prostenjao: "Moji lijekovi mjesečno koštaju preko 200 maraka, a stan je 300 i samo ona na nas četvero zarađuje ..." U tom momentu je počelo da gruva preko Save, Straževica je bila dijagonalno od nas. Bombardirali su je i danju i noću, a naš stan na 4. spratu u Bloku 44 je pocupkivao od detonacija. Luka mi se uhvatio oko vrata.
Policajci su tražili da im pokažem cigarete.
Bilo je 7 boksova. Tražili su ključeve od kola. Umiješao se Luka:
"Moja mama vozi samo biciklo, a ni njega nema."
Pitali su mog advokata šta će biti kad porste. Kao iz topa je ispalio: - Neću biti policajac!-
- Zašto? - upitao ga policajc.
- Zato što vas svaka protuva može ubiti, a radite za male pare.- (Progutala sam ne knedlu nego cjepanicu, nadajući se da neće biti preopširan, iako je strah bio izlišan, jer je ovaj proizvod konstantnog nuklearnog rata između majke i bake, već sigurnim stopama koračao u diplomatske vode.)
- Otkud ti to znaš? -
- Rekao mi komšija.-
- Koji komšija?-
- Ovaj što ga moja mama duvani, njega i njegovu ženu.-
Tad se policajac okrenuo ka meni: - Gospođo, za koliko ste prodali 2 boksa "Partnera" Vašim komšijama Stanićima?-
- Poklonila sam im, kao i uvijek kad ostanu bez cigareta.-
- Hoćete li da to potvrdite, da Vas suočimo s njima? -
- Da, naravno.-
Razbarušene kose, Rosa Stanić je cijukala i psovala izbjeglice i onoga ko ih je doveo da se na njihovoj muci obogate ... te je postalo nemoguće mirnim sredstvima dalje utvrđivati istinu o švercerki sa 4. sprata jedne od lamela u Nehruovoj ulici u Bloku 44. Policajci su zamolili komšinicu da potpiše svoju izjavu, na što je ona zalupila vrata i nastavila dreku iznutra.
Njih dvojica su bili krajnje uljudni, vidjelo se da su iz dobrih porodica. Napokon, samo tako su mogli dobiti državni posao i, na poslijetku, da nemaju dobre korijene, ne bi pravili red po Beogradu, nego po Kosovu. Život je ponekad baš maštovit u pravljenju koktela, klin-čorbi i čudnih mezetluka! Donedavno su u policiju išli sirotani, tek da se kaže da su pismeni. A saaad? Eh sad su policajci već gotovo sasvim ozbiljno prišli toj prekrasnoj vekovnoj pozi oficirčine i oficiruše, blago Srbiji, blaaaago Srbiji! Odlazeći, poželjeli su Lukinom djedu brzo ozdravljenje, njega posavjetovali da sluša majku i sve u kući, a meni rekli da odlučim da li sam prestupnik ili ... Crveni krst, na što je Luka dodao: "Ja ću je naučiti kako da shvati šta joj više leži."
4.
Moj advokat, tutor i devetogodišnji jedinac je imao neku sitnu kintu skrivenu na njemu znanom mjestu, te je odlučio da je potroši na mene. Već prve noći bombardovanja rodoljubivi razbijači su demolirali Mc Donald's , te smo zbog odmazde Klintonu, Luka i ja bili lišeni našeg mirnog kutka. Sjeli smo u jednu od prebučnih bašti u Piramidi. Niko na svijetu ne voli diskusiju kao Srbin! Pa ovaj narod je naprosto ... sveznajuć!
Beograd, pod bombama ili ne, predstavlja konglomerat vrlo inspirativnih utisaka i čitav instrumentarij svega što ti treba, samo ako imaš ideju. Ne moraš ništa da izmišljaš. U Beogradu ti je sve na "izvol'te". Nema na svijetu veće ni raskošnije pijace. Danju pijaca, a noću krčma, premda se ta razlika između dana i noći u Beogradu sve ozbiljnije briše. Ovo je grad u kojem niko ne može propisati da li je isplatljivije biti fin ili otkačen, čak i napastan. Sve ima prođu, osim pravila. Roditi se bilo gdje na planeti i ne živjeti barem koju godinu u Beogradu, to je nenadoknadivo prosipanje prilike da doživiš nešto totalno lično, od čega će ti se iskreno biti žao rastati jednog dana, kad uručenje formalne pozivnice za oproštajni tulum, na kojem će svim osim tebe imati trošak, bude neodložno.
Beograd. Aprilski dan 1999. Dan u kojem je policija drugi put u životu pokucala na moja vrata. Zašto li ja ovo radim sebi??? Polako. Saznat ću.
- Ja se uopšte nisam uzentao. Znaš zašto? Zato što ti nisi švercer! A stvarno bi mogla prestati da budeš Crveni krst! Eto ti odgovora na drotovo pitanje. -
- NA .... ČIJE?
- Lepo ti kažem, slušaj Eminema! Ali i on bi u Beogradu morao da švercuje. Nema leba od ovakve policije. Ako preživimo ... ako ovo jednom prođe, ako skinu sankcije pa budemo mogli da putujemo, obećaj mi da ćemo se preseliti u juesej. -
- Ti znaš da ja obećavam samo ono što znam da ću biti kadra uraditi. -
- Please ... - (Namjestio je oči u pozu protiv koje samo majka kamenog srca ima odbranu. Dok sam smišljala šta da kažem, Luka je rešio da mi naplati 'ladan ness na njegov račun) ... A jedini način da s bakom ispušiš trajnu lulu mira je da se udaš za nekog Amerikanca. Šta te košta? Ti ionako nisi šovinista. P l e a s e ...-
- Džaba baki lula mira, ako se udam za Amerikanca. Kako će da čita dimne signale preko oceana?-
- Hihihihi, snaći će se ona. Baka je, ubeđen sam, vidovita.-
- Ona je mnogo originalniji Indijanac nego li ti možeš vidjeti. Voljela bih da se sad već ozbiljno odvikneš od studiranja našeg odnosa.-
- Ja vas već odavno ne studiram, znam vas napamet! Čim koja zine, znam šta će te reći.-
- Luka, očekivat ću iskren odgovor. Kad u kući grmi ... koliko ti zaista patiš?-
- Slušao sam te kad si nekom objašnjavala neke uloge u porodici... ali hm ... 4+2 ... ako ti otkrijem moj izbor, počet ćeš da me lečiš, a meni se, iskreno ... meni se ne priča, nego mi se ž i v i.
Prasnula sam u smijeh. - Kako misliš da ću početi da te liječim? -
Namjestio je nježan, jako nježan izraz lica. A tresnuo mi u bebu jako grubu reč:
- Ma'ka, prestani da nameštaš život. Živi. -
Zanijemila sam. Da sam imala foto-aparat da mu naslikam izraz lica!!!! Kad bih ga znala opisati, onda bi taj opis bio najbolja definicija ljubavi. Ali na žalost, ne znam. Ovo dijete je razvalilo mnoge moje zone komfora već u prve dvije godine života.
Vidjet ćemo gdje će to dovesti i mene i njega.
Zašutjeli smo. On u svojoj svilenoj neskrivenoj ugodi. Ja u ugodi žene koja čitav dan i noć porađa klupko ježeva.
- Nekad mi je žao tebe, a nekad mene samog.-
-? - gledala sam ga bez puno hrabrosti da pitam dalje.
- Sad da se izrazim onako kako bi ti to volela: mislim da su u našoj kući mnogo pomešane uloge. Ja se osećam kao da sam ti, nekad mlađi, a nekad stariji brat. Ovo ti možda ne bih trebao priznati, ali meni prija što me teraš da nosim svoju glavu na ramenu, to je strava fazon, ali rađa nevolju. Ja sam ... svima u razredu, ne kao ćale nego kao deda! -
- Šta, ne znaš se igrati? -
- Eto tebe! Pa kako se ne bih znao igrati! Ali, deca rade još ponešto, sem što se igraju. Deca ... stvaraju svoj svet. Ja - sam - upoznao TVOJ SVET MAMA! (povisio je ton i ovo je bila strašna optužba, i danas se sledim kad se sjetim tog momenta.)
Ne, na ovo nisam bila spremna.
Bolje rečeno, bila sam, da - samozadovoljna što ne dresiram moje dete, već što ga ... podstičem da raste. Od momenta kad sam shvatila da sam trudna, nisam prestala sanjati o
- Ne znam da li si dovoljno mator da ti ovo kažem ... -
- JA??? Ja sam mnogo stariji od tebe, pali! -
- Hoćeš li pristati na jedan eksperiment, platit ću ti?-
- Koje pare su u igri? -
- Ozbiljne pare. 5 maraka dnevno. -
Uh kako su mu porasle oči!!! - P E T maraka??? U MARKAMA? -
- Aha. Al' ima jedan uslov. Kad završimo eksperiment ... da ga primjenjuješ samo na sebi! I da to čuvaš kao tajnu. -
- Ali da mi dnevno isplaćuješ, nema na reč?-
- Bravo majstore! Ljubav za ljubav, sir za pare! -
- 'Ajd' sad, dok nisam zaboravio, pa ćemo onda da pređemo na posao. Reci mi najozbiljniju definiciju ljubavi koju znaš. I ne pravi uvod da sam mali. Ma ja sam bre ... ja razumem! -
- Najpre posao, pa onda ljubav. Možda ću morati da spomenem ljubav i kao detalj tvog posla, pa da se ne ponavljam. UKRATKO: kad smo baka i ja, baka i djed, djed i ti, djed i ja u nekoj, prijatnoj ili ne, priči, umjesto da prevrneš oči, znajući šta će ko reći, ti prevrni misao koja ti se javi u ono što bi ti bilo mnogo prijatnije da čuješ. -
Prasnula sam u smijeh kad sam mu vidjela izraz lica. - Pričaj srpski da te ceo svet, uključujući i tvog sina, razume.-
- Znaš li šta znači "konvertovati"?-
- To convert? Aha. Nešto pretvoriti u nešto drugo.-
- To! Uradimo vježbicu. Recimo, ja kasnim kući ... baka se narogušila i ti znaš kad otvorim vrata šta će ona reći, a šta ću ja odgovoriti. Hajde sad, najprije kaži pretpostavku, a onda je pretvori u ono što bi ti bilo puno prijatnije čuti.-
- Understand. Hmmm. Ovako:
(čuje se ključ u vratima, baka 4-5 puta iz pupka pročišćava grlo (kako je smiješan, savršeno je imitira) i ti otvaraš vrata, a baka mudruje: "Osim što kasniš, sigurno nisi jedino cigarete zaboravila kupiti!"
- Ne kaže se "uopće" nego "uopšte", a za temu ... pa to lepo pitaj nju, žena je ... odlepila!-
- Ne govori ružno o nastavnicima!
- Kevo, a da ti malo prođeš pijacom, da se provozaš s kraja na kraj grada GSP-om? - neopranim prstima je provokativno štipkao i čupkao krastu sa koljena, ali ja odavno ne reagiram na to.
Eh moj sine, mislila sam u sebi, prostakluk se ne kupuje nego prodaje i kruniše na ulici! Ali nisam ništa rekla na glas. Što sam više željela da mu sugeriram i objasnim, to sam upornije potiskivala jezik iza zuba. Čovječuljci, čim se rode, imaju sve što im treba, samo im odrasli to nemilosrdno posaugaju svojim alavim usisavačima. Pretvorimo male bogove u velike invalide; umjesto njihovih divnih udova, poturamo im naša već osamarena leđa, puna svojte, od askurđela do ćaće... Djeca lako pronađu izgovor da vole roditelje. Shvatila sam to dok je moj sin bio još sasvim mali i od tada nisam prestala da mu uskraćujem obavezu da kupuje ili mogućnost da osvaja moju ljubav. To nije lako, naročito uz podršku iskusnih i predanih bake i djeda, ali za taj sticaj okolnosti sama sam zaslužna ili kriva, te ga "robijam" ulažući svu moguću pažnju i mudrost, ne bi li Luka, kolateralna žrtva u svim porodičnim bitkama, prošao sa što manje rana i uboja.
- I kako misliš da ću da uradim domaći?-
- Ako ne znaš kako, dobij jedinicu. -
- N E Ć U da dobijem keca! Svima roditelji pomažu, a ti meni ... moooolim te daj mi ideju. Otkud ja znam da li je Car Lazar doneo ispravnu odluku???-
- Pitaj baku.-
- Neću da pitam baku! Ne moram ni da je pitam. Ona misli isto što i Milošević. A to je samo jedna rečenica domaćeg: "Ja mislim da je Car Lazar postupio ispravno." I dalje???? Šta da kažem??? Niko ne kaže ništa dalje, ili ako kaže ... sve zvuči kao formule onog alhemičara Alfonsa ... niti šta razumeš, niti znaš šta je majstor predvideo da možeš da očekuješ... A ja zapravo NE mislim da je postupio ispravno.-
Velike zelene oči devetogodišnjeg dječaka treptale su kao uvijek, kad je bio mali, kad se njegova baka razarlauče na njegovu majku. Jednom mi se zatrčao u krilo i šćućurio se pod lijevi pazuh, jecajući i šapućući: - Baka kaže da će tebe neko da spali na lomači i da bi ona to "BAŠ VOLJELA" ... - (naglasio je jekavicu, koja mu je kod svih nas jako smetala, jer se odmah vidjelo da smo izbjeglice.) Jedva sam ga umirila.
- Luka, sjeti se o čemu smo razgovarali onda u Meku.- (McDonald's u Bloku 44 je bio naš mali Refugium Peccatorum.)
- Dobro, I????-
- Šta cijeniš da bi tvoja nastavnica voljela čuti od tebe? -
- Hmmmmmmm ja to zaista ne znam. -
- Opiši mi kako je izgledala dok vam je pričala o Caru Lazaru ... šta je govorila... -
- Smaraš. -
Između nas su letjele nevidljive ping-pong loptice. Bakin stolnoteniser, a ma'kin šahista se kolebao čiji blef da upotrijebi da što prije i uspješnije okonča meč.
- Tražiš pomoć, a zapravo ti ne treba zar ne, jer ti perfektno znaš šta bi ona željela da čuje ... -
- A zašto ti ne kažeš baki ono što bi ona htela da čuje, pa se onda ne biste toliko krvile? -
- To je drugo. -
- Drugo? U kom smislu drugo? ... Ne vidim razliku."
- U školi učiš razliku između ... Kebe i Mocarta. Prolaziš seriju pismenih, verbalnih, kreativnih, funkcionalnih, korisnih i dekorativnih vježbi koje će ti valjati u životu. Tamo ti napadaš i osvajaš različite oblasti znanja i života. A kad se vratiš kući ... onda to što si u školi osvojio, tog nekog novog sebe, braniš od svih koji misle ... da je dovoljno što ti žele dobro, da baš o svemu odlučuju. Zato se, u interesu tvog razvoja, opredijeliš da RAZMIŠLJAŠ jednako skoncentrisano i u školi i u kući. Samo, tamo radiš šta se od tebe traži i očekuje, nastojeći da daš sve od sebe, a u kući ... eh i tu daješ sve od sebe ...
- Znam šta hoćeš da kažeš! U školi me bodre i stimulišu, a u kući ucenjuju i razvaljuju! -
- Prvo je tačno. Drugo je relativno. Ja te nisam nikad ucjenjivala. -
- Oh jesi, jesi itekako! -
- Daaaaaa? Kako sam te ja ucjenjivala?-
- Paaa recimooo ... vremenom koje provodiš sa mnom. Ponekad moram ... inspirisati baku da napravi krš i lom, kako bi ti ostavila sve što radiš i izvela me negde. I premda ja uglavnom znam šta ćeš da mi kažeš, ja sam opet srećan i ... lepo mi je s tobom. -
- Kako je inspirišeš? - izbečila sam se u njega.
- Oh pa to je lako. Na primer, pitam je zašto voli Boga koji je stalno iskušava? A onda ona krene ... -
2.
Luka je ipak sam uradio domaći.
Da bi prošao što jeftinije, sa što boljom ocjenom, rekao je da se historija ponavlja, da je Rambuje predsjedniku Miloševiću što je Kosovo Polje bilo Caru Lazaru, da djecu srpsku niko ništa ne pita, a kad bi ih neko nešto pitao, kao na primjer njihova divna nastavnica, da djeca ne bi izabrala ni nebesku ni zemaljsku Srbiju ... Dobio je peticu i bio je to posljednji dan te školske godine, poranio gotovo 3 mjeseca. Ljetovališta su zamijenila javna skloništa. Pjesma Milosrdnog Anđela se prolamala nebom i zemljom. Lukina baka se i dalje sa suzama zahvalnosti obraćala Bogu koji je iskušava zato što je voli.
Ja sam i dalje odbijala da mu definišem Boga.
Morao je redovno sam da posprema igračke i da sam istražuje svoj put do Boga, u ostalom sam, od prilike do prilike, makar pokazala volju da učestvujem. Mislio je da sam samoživa i sebična i da je baka najčešće u pravu kad ružno govori o meni (naravno, klinac je tačno znao šta ja želim čuti). Majka mora da se žrtvuje!
Ne, ne mora.
I majka ima pravo da raste i da uči.
Ona je biće, a ne stereotip.
- Šta sam ja Bogu kriv da imam takvu majku? -
- Sva djeca, uključujući i mene, imaju to isto pitanje. Moraćeš sam da pronađeš odgovor i na njega.-
- I na njega? ... Hmmm, da li su onda ... Bog i majka ... ortaci? - ...
3.
Da li su Bog i majka ortaci? Da li je Bog stvorio majku, ili je majka stvorila Boga?
Dijete moje majke, majka moga djeteta, moje dijete i ja smo neortački tražili odgovor na to pitanje.
Usput se živjelo.
Razvila sam se u spontanog nasmijanog švercera, jer čak i estete žive pod torturom metabolizma, te se i u nemogućim uslovima mora zaraditi i potrošiti. Pod sirenama za uzbunu nije bilo egzibicionista koji bi se masirali, te sam morala proširiti djelatnost. Najprije sam švercovala cigarete. Bilo je unosno, sem jednog detalja. Sažalila sam se na komšije koji nisu imali para da kupe cigarete i dala im svakom po boks bez dinara (ne na veresiju, nego za "dž"). Čim sam zatvorila vrata, oni pozvali policiju da prijave švercera. Došla su dva policajca, uljudno su pokucali na vrata (struje najčešće nismo imali satima; bio je to jedan od ironičnih načina da zemlja koja je prihvatila Nikolu i dozvolila mu da postane Tesla, naplati standardnu neumešnost domovini genija Srbina, te da joj s različitim izgovorima, bombardujući elektro-energetska postrojenja, naplati što slavi ubojice, nazivajući ih herojima i što protjeruje genije, ismijavajući ih zbog nečojstva i ludila.) Pitaju me dva uniformisana mladića da li je istina da nezakonito stavljam u promet cigarete? Ja rekla: naravno, istina je.
- Vi znate da je to kažnjivo? -
- Da, znam. -
Tražili su dokumenta na uvid. Dadoh im 3 izbjegličke i moju srbijansku ličnu kartu, izdatu 24. februara 1994., do koje sam došla kobajagi legalnim putem. Kupila sam muža sa važećim državljanstvom, za 300 maraka. Razvod me, poslije 5 godina ucjena, koštao 500 maraka.
Zavirili su iz hodnika u veliku sobu, u kojoj je ležao moj teško bolesni otac, koji je posljednju penziju primio u junu mjesecu 1991., u svojoj lijepoj i prostranoj kući u rodnoj Petrinji. Htio je nešto reći, ali brada mu se tresla od borbe sa suzama. Samo je prostenjao: "Moji lijekovi mjesečno koštaju preko 200 maraka, a stan je 300 i samo ona na nas četvero zarađuje ..." U tom momentu je počelo da gruva preko Save, Straževica je bila dijagonalno od nas. Bombardirali su je i danju i noću, a naš stan na 4. spratu u Bloku 44 je pocupkivao od detonacija. Luka mi se uhvatio oko vrata.
Policajci su tražili da im pokažem cigarete.
Bilo je 7 boksova. Tražili su ključeve od kola. Umiješao se Luka:
"Moja mama vozi samo biciklo, a ni njega nema."
Pitali su mog advokata šta će biti kad porste. Kao iz topa je ispalio: - Neću biti policajac!-
- Zašto? - upitao ga policajc.
- Zato što vas svaka protuva može ubiti, a radite za male pare.- (Progutala sam ne knedlu nego cjepanicu, nadajući se da neće biti preopširan, iako je strah bio izlišan, jer je ovaj proizvod konstantnog nuklearnog rata između majke i bake, već sigurnim stopama koračao u diplomatske vode.)
- Otkud ti to znaš? -
- Rekao mi komšija.-
- Koji komšija?-
- Ovaj što ga moja mama duvani, njega i njegovu ženu.-
Tad se policajac okrenuo ka meni: - Gospođo, za koliko ste prodali 2 boksa "Partnera" Vašim komšijama Stanićima?-
- Poklonila sam im, kao i uvijek kad ostanu bez cigareta.-
- Hoćete li da to potvrdite, da Vas suočimo s njima? -
- Da, naravno.-
Razbarušene kose, Rosa Stanić je cijukala i psovala izbjeglice i onoga ko ih je doveo da se na njihovoj muci obogate ... te je postalo nemoguće mirnim sredstvima dalje utvrđivati istinu o švercerki sa 4. sprata jedne od lamela u Nehruovoj ulici u Bloku 44. Policajci su zamolili komšinicu da potpiše svoju izjavu, na što je ona zalupila vrata i nastavila dreku iznutra.
Njih dvojica su bili krajnje uljudni, vidjelo se da su iz dobrih porodica. Napokon, samo tako su mogli dobiti državni posao i, na poslijetku, da nemaju dobre korijene, ne bi pravili red po Beogradu, nego po Kosovu. Život je ponekad baš maštovit u pravljenju koktela, klin-čorbi i čudnih mezetluka! Donedavno su u policiju išli sirotani, tek da se kaže da su pismeni. A saaad? Eh sad su policajci već gotovo sasvim ozbiljno prišli toj prekrasnoj vekovnoj pozi oficirčine i oficiruše, blago Srbiji, blaaaago Srbiji! Odlazeći, poželjeli su Lukinom djedu brzo ozdravljenje, njega posavjetovali da sluša majku i sve u kući, a meni rekli da odlučim da li sam prestupnik ili ... Crveni krst, na što je Luka dodao: "Ja ću je naučiti kako da shvati šta joj više leži."
4.
Moj advokat, tutor i devetogodišnji jedinac je imao neku sitnu kintu skrivenu na njemu znanom mjestu, te je odlučio da je potroši na mene. Već prve noći bombardovanja rodoljubivi razbijači su demolirali Mc Donald's , te smo zbog odmazde Klintonu, Luka i ja bili lišeni našeg mirnog kutka. Sjeli smo u jednu od prebučnih bašti u Piramidi. Niko na svijetu ne voli diskusiju kao Srbin! Pa ovaj narod je naprosto ... sveznajuć!
Beograd, pod bombama ili ne, predstavlja konglomerat vrlo inspirativnih utisaka i čitav instrumentarij svega što ti treba, samo ako imaš ideju. Ne moraš ništa da izmišljaš. U Beogradu ti je sve na "izvol'te". Nema na svijetu veće ni raskošnije pijace. Danju pijaca, a noću krčma, premda se ta razlika između dana i noći u Beogradu sve ozbiljnije briše. Ovo je grad u kojem niko ne može propisati da li je isplatljivije biti fin ili otkačen, čak i napastan. Sve ima prođu, osim pravila. Roditi se bilo gdje na planeti i ne živjeti barem koju godinu u Beogradu, to je nenadoknadivo prosipanje prilike da doživiš nešto totalno lično, od čega će ti se iskreno biti žao rastati jednog dana, kad uručenje formalne pozivnice za oproštajni tulum, na kojem će svim osim tebe imati trošak, bude neodložno.
Beograd. Aprilski dan 1999. Dan u kojem je policija drugi put u životu pokucala na moja vrata. Zašto li ja ovo radim sebi??? Polako. Saznat ću.
- Ja se uopšte nisam uzentao. Znaš zašto? Zato što ti nisi švercer! A stvarno bi mogla prestati da budeš Crveni krst! Eto ti odgovora na drotovo pitanje. -
- NA .... ČIJE?
- Lepo ti kažem, slušaj Eminema! Ali i on bi u Beogradu morao da švercuje. Nema leba od ovakve policije. Ako preživimo ... ako ovo jednom prođe, ako skinu sankcije pa budemo mogli da putujemo, obećaj mi da ćemo se preseliti u juesej. -
- Ti znaš da ja obećavam samo ono što znam da ću biti kadra uraditi. -
- Please ... - (Namjestio je oči u pozu protiv koje samo majka kamenog srca ima odbranu. Dok sam smišljala šta da kažem, Luka je rešio da mi naplati 'ladan ness na njegov račun) ... A jedini način da s bakom ispušiš trajnu lulu mira je da se udaš za nekog Amerikanca. Šta te košta? Ti ionako nisi šovinista. P l e a s e ...-
- Džaba baki lula mira, ako se udam za Amerikanca. Kako će da čita dimne signale preko oceana?-
- Hihihihi, snaći će se ona. Baka je, ubeđen sam, vidovita.-
- Ona je mnogo originalniji Indijanac nego li ti možeš vidjeti. Voljela bih da se sad već ozbiljno odvikneš od studiranja našeg odnosa.-
- Ja vas već odavno ne studiram, znam vas napamet! Čim koja zine, znam šta će te reći.-
- Luka, očekivat ću iskren odgovor. Kad u kući grmi ... koliko ti zaista patiš?-
- Slušao sam te kad si nekom objašnjavala neke uloge u porodici... ali hm ... 4+2 ... ako ti otkrijem moj izbor, počet ćeš da me lečiš, a meni se, iskreno ... meni se ne priča, nego mi se ž i v i.
Prasnula sam u smijeh. - Kako misliš da ću početi da te liječim? -
Namjestio je nježan, jako nježan izraz lica. A tresnuo mi u bebu jako grubu reč:
- Ma'ka, prestani da nameštaš život. Živi. -
Zanijemila sam. Da sam imala foto-aparat da mu naslikam izraz lica!!!! Kad bih ga znala opisati, onda bi taj opis bio najbolja definicija ljubavi. Ali na žalost, ne znam. Ovo dijete je razvalilo mnoge moje zone komfora već u prve dvije godine života.
Vidjet ćemo gdje će to dovesti i mene i njega.
Zašutjeli smo. On u svojoj svilenoj neskrivenoj ugodi. Ja u ugodi žene koja čitav dan i noć porađa klupko ježeva.
- Nekad mi je žao tebe, a nekad mene samog.-
-? - gledala sam ga bez puno hrabrosti da pitam dalje.
- Sad da se izrazim onako kako bi ti to volela: mislim da su u našoj kući mnogo pomešane uloge. Ja se osećam kao da sam ti, nekad mlađi, a nekad stariji brat. Ovo ti možda ne bih trebao priznati, ali meni prija što me teraš da nosim svoju glavu na ramenu, to je strava fazon, ali rađa nevolju. Ja sam ... svima u razredu, ne kao ćale nego kao deda! -
- Šta, ne znaš se igrati? -
- Eto tebe! Pa kako se ne bih znao igrati! Ali, deca rade još ponešto, sem što se igraju. Deca ... stvaraju svoj svet. Ja - sam - upoznao TVOJ SVET MAMA! (povisio je ton i ovo je bila strašna optužba, i danas se sledim kad se sjetim tog momenta.)
Ne, na ovo nisam bila spremna.
Bolje rečeno, bila sam, da - samozadovoljna što ne dresiram moje dete, već što ga ... podstičem da raste. Od momenta kad sam shvatila da sam trudna, nisam prestala sanjati o
- Ne znam da li si dovoljno mator da ti ovo kažem ... -
- JA??? Ja sam mnogo stariji od tebe, pali! -
- Hoćeš li pristati na jedan eksperiment, platit ću ti?-
- Koje pare su u igri? -
- Ozbiljne pare. 5 maraka dnevno. -
Uh kako su mu porasle oči!!! - P E T maraka??? U MARKAMA? -
- Aha. Al' ima jedan uslov. Kad završimo eksperiment ... da ga primjenjuješ samo na sebi! I da to čuvaš kao tajnu. -
- Ali da mi dnevno isplaćuješ, nema na reč?-
- Bravo majstore! Ljubav za ljubav, sir za pare! -
- 'Ajd' sad, dok nisam zaboravio, pa ćemo onda da pređemo na posao. Reci mi najozbiljniju definiciju ljubavi koju znaš. I ne pravi uvod da sam mali. Ma ja sam bre ... ja razumem! -
- Najpre posao, pa onda ljubav. Možda ću morati da spomenem ljubav i kao detalj tvog posla, pa da se ne ponavljam. UKRATKO: kad smo baka i ja, baka i djed, djed i ti, djed i ja u nekoj, prijatnoj ili ne, priči, umjesto da prevrneš oči, znajući šta će ko reći, ti prevrni misao koja ti se javi u ono što bi ti bilo mnogo prijatnije da čuješ. -
Prasnula sam u smijeh kad sam mu vidjela izraz lica. - Pričaj srpski da te ceo svet, uključujući i tvog sina, razume.-
- Znaš li šta znači "konvertovati"?-
- To convert? Aha. Nešto pretvoriti u nešto drugo.-
- To! Uradimo vježbicu. Recimo, ja kasnim kući ... baka se narogušila i ti znaš kad otvorim vrata šta će ona reći, a šta ću ja odgovoriti. Hajde sad, najprije kaži pretpostavku, a onda je pretvori u ono što bi ti bilo puno prijatnije čuti.-
- Understand. Hmmm. Ovako:
(čuje se ključ u vratima, baka 4-5 puta iz pupka pročišćava grlo (kako je smiješan, savršeno je imitira) i ti otvaraš vrata, a baka mudruje: "Osim što kasniš, sigurno nisi jedino cigarete zaboravila kupiti!"
